OTVORENO PISMO VLADI REPUBLIKE SRBIJE
Ne obraćam se ovim pismom takozvanoj ministarki koja je izjavila da, kad bi bila na mestu Miloševića, dovršila bi etničko čišćenje Albanaca na Kosovu. Istorija je puna onih koji izaberu da govore odjekom prošlosti. I da govore jezikom mržnje. Problem nisu oni i njihovo postojanje. Oni ne zaslužuju da budu centar debate.
Ovo pismo je upućeno vama, Vladi Republike Srbije.
Jer vaš muk govori više od njene izjave. Ne pišem da bih bilo koga ubedila. Jer se um i svest ne menjaju rečima, bez obzira na njihovu težinu i uverljivost.
Pišem da bih ostavila još jedan dokument o vašem sramnom ćutanju i muku.
Jer problem nastaje kad država ćuti!
Kad vaša ministarka javno izlazi sa fašističkom izjavom i nastavlja da obavlja funkciju, tada se više ne radi o jednom političkom „gafu“. Radi se o opasnom ogledalu političke kulture koja još uvek živi u Srbiji. Problem nije u pojedincu. Problem je politička kultura koja toleriše jedan takav mentalitet.
Ovo nije jednostavno nedostatak osetljivosti prema albanskim žrtvama. To je normalizacija jedne ideologije koja, mislilo se, da je ostala u muzeju strahota prošlog veka.
Još više uznemirujuće je da ta izjava ne samo što nije kažnjena, već je podržana i relativizirana od važnih ličnosti vlasti.
Problem nije ministarka.
Problem je kolektivni mentalitet i svest u Srbiji.
Jedna svest koja zločin nastavlja posmatrati kao krah i neuspeh, samo zato što on nije dovršen.
Jedna svest koja ne prihvata da etničko čišćenje nije nedovršeni politički projekat, već zločin protiv čovečanstva.
Vi tražite poštovanje u Evropi.
Tražite integraciju.
Tražite poverenje.
Čak tražite da svet smatra Srbiju faktorom stabilnosti.
Zanimljivo!
Vaše se pretenzije danas ne grade nad nostalgijom za zločinima.
Država koja ne skupi hrabrost i moralnu snagu da se ogradi od nostalgije za Miloševićem, teži da ubedi svet da je spremna za budućnost!
Nije Evropa ta koja treba da bude ubeđena,
Vaša je savest ta koja treba da se ubedi! Neubedljiva!
Takođe je uznemirujuće ćutanje Evropske zajednice i drugih međunarodnih organizacija. Sa nebitnim izuzecima i nekim njihovim mlakim izjašnjavanjima.
Ako jedna fašistička izjava kao ova ne zaslužuje jasan i odrečan odgovor, i kaznu, onda se postavlja pitanje, gde su onda granice neprihvatljivog?
Ili možda istorijsko pamćenje funkcioniše prema nacionalnosti žrtava.
Ako bi kojim slučajem ministarka jedne evropske države izrazila žaljenje što Holokaust nije bio dovršen, Evropa bi se digla na noge!
Kada su žrtve Albanci, izgleda da većina bira muk!
Mi pitamo, takođe Vladu Republike Kosova, šta je sa međunarodnom optužnicom za genocid na Kosovu, i dan danas posle 27 godina.
I koliko još vremena treba da prođe, da međunarodna pravda više prestane da bude tretirana kao beskonačno odlagano obećanje?
Sećanje na žrtve genocida se ne obeležava jedino memorijalnim akademijama.
Ono se održava pravnim, diplomatskim i političkim delima.
Na kraju hoću da vam kažem još jednu stvar.
Kosovo niste izgubili zato što vam je neko oteo.
Kosovo ste izgubili zato što politika mržnje ne pobeđuje!
Istorija može da kasni.
Ali retko greši.
Kosovo je danas slobodna i suverena država.
Ovo je realnost.
Realnost koja se ne menja izjavama ministara, niti čežnjom za srušenim režimima.
Ne menja se ni nostalgijom za Miloševićem.
Niti vaspitavanjem mladih pokoljenja, uveravanjem da je zločin pravedan, ali nedovršen.
Kosovo nije više teritorija koja se može videti kao ratni plen.
Zato bi, umesto da vaspitavate mlade generacije u čežnji za Miloševićem, bilo mnogo korisnije da ih vaspitavate u duhu prihvatanja istine.
Istorija nije bila nepravedna prema Srbiji.
Istorija je krojena kao posledica izbora srpske politike.
Što pre to shvatite, tim pre će Balkan dobiti večni mir.
Ako stvarno želite mir na Balkanu, nemojte učiti decu da oplakuju gubitak Kosova.
Učite ih da ne oplakuju krah jedne kriminalne politike,
Jer Balkanu ne trebaju generacije koje nasleđuju mržnju.
Trebaju mu generacije koje imaju hrabrost da je odbiju.
I pre nego što tražite Evropi da vam otvori vrata, pokušajte da vi zatvorite jedna druga vrata.
Vrata kroz koja nastavlja da se probije Miloševićeva senka u srpskoj politici.
Jer sve dotle dok ta vrata budu otvorena, problem Srbije nije samo prošlost. Problem je da deo prošlosti još uvek vlada umovima sadašnjosti.
Prof. Dr. Luljeta Pula
